Ime: Kevlamin Treantspatience
Rasa: Half Elf
Klasa: Rendzer
Magije:
Favored Enemy - vuk
Track
Wild Empathy (kao Diplomatija, samo sa zivotinjama)
Biografija:
Rodjen od strane elfice, odgajan od strane coveka, omrazen sa obe strane. Zivot nije mazio Kevlamina... Kada je imao samo 4 godina (dok je jos ziveo u duboko u sumama Ragnarbar) majku su mu pojeli vukovi. Bio je to strasan, i u neku ruku ironican dogadjaj. Mladi Kevlamin je trckarao po dvoristu (ako se to moze nazvati dvoriste) ispred svoje sklepane kucice. Otac Hudecce, koji je daleki potoman Severnjaka, i majka Gýdil sedeli su u kuci i pleli konoplje za koje su nameravali da prodaju. Kevlamin (u daljem tekstu Kev) u jednom momentu ugleda neko komesanje iz pravca velikog zbuna nedaleko od njihove kuce. Kao i svako radoznalo dete, bez trunke straha jurnu ka tome zbunu. Kada je prisao na oko metar do zbuna iz njega iskoci beli vuk, makar deset puta veci od deteta. Zacudo vuk nije napao dete.. Rezao je, onjusio dete par puta, a zatim nezainteresovano legao. Kev ga sa osmehom pogleda (nikada pre nije video vuka) i potrca da ga dotakne. Vuk se ne pomeri i dozvoli malom decaku da ga pomazi. Van sebe od srece Kev potrca ka kuci da pokaze svoju novu igracku. Vuk ga je ponizno pratio. Kroz prozor kucice njegov otac opazi zastrasujuci prizor. Dete koje trci ka kuci i vuka koji se „sunja” za njim. On tada dohvati svoj luk koji je visio pored vrata i zapovedi zeni da ostane unutra. Ali kada je Gýdil videla sta se dogadja, bez razmisljanja je izletela kroz vrata kuce i potrcala da uzme svoje dete. Tada nastade haos. Hudecce nateze luk u zelji da ubije vuka pre nego sto Gýdil stigne do deteta. Ispali strelu, ali, avaj, promasi. Kev u svom tom gunduli poce da place. Tada se dogodi nesto cudno. Vuk do tada miran, odjedamput pobesne. Zaurla i zareza i na taj nacin privuce paznju ostalih clanova copora koji su bili u blizini. Dok je dete plakalo a vuk rezao, kao zastitni nastrojen pas, tri vuka izletese iz zbuna i uz nekoliko brzih pokreta raskomadase Gýdil pred Kevovim ocima. Hudecce urliknu krikom ocajnog coveka iskusa svoj kratki noz i krenu ka vukovima, nadasve kasno. Gýdil je bila mrtva, ali je unezveren otac ipak uspeo da otera copor nazad u sumu. Kevlamin je samao stajao i gledao uzasavajuc prizor. Nije shvatao sta se dogodilo, ali je ovaj dogadjas sve jedno bio urezan u njegovo pamcenje celog zivota. Otac ga uze pod ruku i krete da trci kroz sumu ne znajuci sta drugo da uradi. Trcao je tako najmanje sest sati bez stajanja. Stigao je u jedno malo selo na ivici sume. U roku od nekoliko dana se organizovala hajka na vukove i ubijeno ih je oko dvadesetak, ali nijedan nije bio onaj beli vodja copora. U narednih nekoliko godina Hudecce je sa sinom ziveo u jednoj maloj kolibi na obodu sela, sa strane okrenute suprotno sumi. Hudecce nikada nakon toga nije zalazio u sumu. Nastavio je da pravi konoplje i na taj nacin im nabavljao sredstva za zivot. Kevlamin je vremenom, naravno, odrastao. Bio je tih mladic, ali veoma uljudan i lepo vaspitan. Nazalost to nije vredelo u selu u kom ljudi mrze sve sto je vilovnjacko. Kev nije obracao mnogo paznje na komentare upucene na racun njegovih usiju i pogrdne reci upucene na racun njegove majke. Kev zapravo nikada nije pricao, niti pitao o svojoj majci. Sve je to cuvao u sebi, ali je smatrao nepotrebnim odgovaranje na prozivke od strane seljana. Odrastajuci poceo je da se interesuje za lov. Postojala je jedna mala krcma u tom selu koja se inace bavila i preprodavanjem krzna. Tako je Kev poceo da u kucu donosi i nesto malo novca koji je sam zaradio. Za to vreme je izuzetno dobro naucio da barata lukom i strelom. Cak je mogao da se meri sa vrhunskim ljudskim lovcima. Njegovo vilovnjacko poreklo mu je dalo nekoliko bonusa na koje drugi nisu mogli da racunaju. Od koze ubijenih zivotinja je napravio sebi laki oklop i vremenom skupio dovoljno novca da priusti sebi dobar jedan bodez. Medjutim nisu svi u selu bili protiv Kevlamina. Postojao je jedan starac, inace stari kovac, koji ga je zbog nepoznatog razloga od pocetka smatrao za unuka. Kada je starac umro u nasledsvo je Kevu ostavio jednu frulu i teske crne cizme. Iako to nije bilo u Kevlaminovom stilu, on je te cizme poceo da nosi gde god je isao i vremenom se navikao na njih. Frulu je Kev poceo da svira i pronasao nacin kako da izbaci iz sebe svu svoju tugu. Kroz pesme. Vremenom je postao ravan i bardovima koji su ponekad navracali u seosku krcmu. Kevlamin nije voleo bardove. Mislio je o njima kao o smokljanima koji trace svoj zivot. Svirajuci i loveci, Kev je ziveo svoj zivot. Jos jedan interesantan dogadjaj podrazumeva i jedan njegov misteriozni nestanak. Otisao je pocetkom zime i vratio se tek na prolece. Pricalo se da je na tom putu naisao na kamp okolnih bandita , pobio ih je jedva izvukuvsi zivu glavu.. U toj borbi je zaradio gomilu oziljaka, jedan oh njih odmah ispod levog oka. Tu stranu lica je od tog momenta nadalje bojio u crno. Od vodje bandita je uzeo rucne stitnike, koji su bili ispisani vilovnjackim jezikom. Od tog dana Kev se raspitiovao o njima kod svakog putujuceg trgovca, ali niko nije umeo da mu kaze sta bi oni mogl da predstavljaju... Jedino sto su mu rekli je da su izuzetno vredne i da bi mu dali lepu paru za njih. Kevlamin je to sa gnusanjem odbio. Nije voleo trgovce. Tako je Kev jednog dana (tada je imao 33 godine) odlucio da podje na dug put. Put koji ce mu dati malo vise informacija o ovom misterioznom predmetu...
Inventar:
Od opreme Kev poseduje: laki oklop od koze, obicne pantalone, i cipele od tvrde koze iznutra oblozene metalom. Dugi luk, 20-at strela, i bodez. Oko vrata mu je, obicno, zakacen ogrtac sa kukuljicom koji mu je sluzio kao kamuflaza. Ostim toga za pojasem nosi zadenutu frulu, a ispod oklopa mu se nalazi beleznica sa pesmama.
Izgled:
Visok oko 184cm i tezak negde oko 71 kilograma predstavlja krupniji primerak ove vrste. I pored toga on na prvi pogled deluje izuzetno mrsavo i gipko. Kao i svaki polu-vilenjak, on ima te karakteristicne zasiljene usi. On svoju svetlo smedju kosu nosi u nezgrapno uvezanom repu i time potpuno otkriva svoje usi. Crte lica su mu odgovarajuce za osobu od 35 godina, mladalacke, ali sa naznakama po koje bore. Blago kukast nos uokviren sa plavim ocima, istaknutim jagodicama i tankim usnama cine njegov profil. Koza mu je ogrubela i ispucala od stalnog izlaganja suncu. Ispod levog oka ima jedan mali, ali ipak vidljivi oziljak koji je zadobio na jednoj od svojih avantura. Kada hoda, uvek to radi malo pogureno iako se to ne primecuje. To je zato sto su ga godine iskustva (iako nije toliko star, proziveo je svasta) naterale da kroz zivot ide oprezno. Njegovi pokreti su stalozeni i brzi. Njegovu odecu sacinjavaju: laki oklop od jelenje koze i lake pantalone. Oko vrata mu je zakacen ogrtac sa kukuljicom boje drveca. Cak i kad spava ne skida svoje stitnike za zglobove sake ukrasene starim vilenjackim jezikom. Sve njegova odeca je napravljena tako da bude lagana, ali da opet sluzi svrsi, a to je zastita. Jedino sto se ne uklapa u to su njegove cizme. One su napravljene od tvrdje koze i oblozene su metalom sa unutrasnje strane.
Personaliti:
Sve cega bi se dohvatio radio bi brzo, ali daleko od toga da bi ga radio lose, jednostavno bi pokusavao da izvuce svoj maksimum i to nikako ne moze da bude osobina strpljivog coveka. Nasuprot tome je njegov uobicajeni izraz lica. Na njemu se mogla videti mudrost jednog vilenjaka, stav jednog coveka i smirenost jednog carobnjaka, iako on nije bio nista od toga (bar ne sasvim). Voleo je dobre razgovore, ali je skoro uvek ostajao ozbiljan. Retki su trenuci u kojima bi mogli da ga vidite kakos se smeje. Ta misticnost je privlacila seoske devojke. Izmenjao ih je on dosta, ali to nijednom nije potrajalo malo duze. Stalno sunjanje po divljini mu je donelo taj „spremni stav”. Hodao je malo pogureno, kao da bi svakog trenutka mogao da skoci. Bio je brz i dosta jak, ali ponajvise tih. Kako u pokretima tako u govoru. Nije se trudio da govori glasno... Sve sto bi rekao bilo bi logicno i zvucalo kao da izlazi iz usta izuzetno skolovanog coveka. Voleo je da provodi noci u krosnjama drveca zureci u mesec i pisuci pesme. Tu je imao najvecu inspiraciju. Pesme je takodje pisao i kada je bio u drustvu zivotinja, za koje je otkrio da poseduje cudan dar, koji mu je omogucio da skoro komunicira sa njima. Ipak, od tih pesama, retke bi izvodio u krcmi. Mislio je da to nije situacija za prezentovanje njegovog rada. Gomila pijanih seljaka i pokoji narcisoidni bard koji se nabacuju lakim devojkama u zamracenoj, zagusljivoj prostoriji. Ne, to jednostavno nije bilo za njega. Kada ga pitaju da se izjasni o svojoj licnosti, on uvek kaze da je neutral u pogledu dobra i zla. Jednostavno ne vidi poentu u tome da bude zao, dok dobrotu poistovecuje sa slabosti. On ce pomoci onda kada stvarno misli da bi trebao. Nece ici po selima i spasavati macke sa drveca...
Cilj:
Keva konstantno kopkaju natpisi na njegovim rucnim zastitnicima. Da li zbog svojih vilenjackih predaka ili zbog muke kojom je dosao do predmeta, on zarko zeli da sazna nesto vise o rucnim zastitnicima i nekako prevede nepoznate reci. Mozda ce ga avantura upoznati sa nekim ko bi mu bio od pomoci...
Rasa: Half Elf
Klasa: Rendzer
Magije:
Favored Enemy - vuk
Track
Wild Empathy (kao Diplomatija, samo sa zivotinjama)
Biografija:
Rodjen od strane elfice, odgajan od strane coveka, omrazen sa obe strane. Zivot nije mazio Kevlamina... Kada je imao samo 4 godina (dok je jos ziveo u duboko u sumama Ragnarbar) majku su mu pojeli vukovi. Bio je to strasan, i u neku ruku ironican dogadjaj. Mladi Kevlamin je trckarao po dvoristu (ako se to moze nazvati dvoriste) ispred svoje sklepane kucice. Otac Hudecce, koji je daleki potoman Severnjaka, i majka Gýdil sedeli su u kuci i pleli konoplje za koje su nameravali da prodaju. Kevlamin (u daljem tekstu Kev) u jednom momentu ugleda neko komesanje iz pravca velikog zbuna nedaleko od njihove kuce. Kao i svako radoznalo dete, bez trunke straha jurnu ka tome zbunu. Kada je prisao na oko metar do zbuna iz njega iskoci beli vuk, makar deset puta veci od deteta. Zacudo vuk nije napao dete.. Rezao je, onjusio dete par puta, a zatim nezainteresovano legao. Kev ga sa osmehom pogleda (nikada pre nije video vuka) i potrca da ga dotakne. Vuk se ne pomeri i dozvoli malom decaku da ga pomazi. Van sebe od srece Kev potrca ka kuci da pokaze svoju novu igracku. Vuk ga je ponizno pratio. Kroz prozor kucice njegov otac opazi zastrasujuci prizor. Dete koje trci ka kuci i vuka koji se „sunja” za njim. On tada dohvati svoj luk koji je visio pored vrata i zapovedi zeni da ostane unutra. Ali kada je Gýdil videla sta se dogadja, bez razmisljanja je izletela kroz vrata kuce i potrcala da uzme svoje dete. Tada nastade haos. Hudecce nateze luk u zelji da ubije vuka pre nego sto Gýdil stigne do deteta. Ispali strelu, ali, avaj, promasi. Kev u svom tom gunduli poce da place. Tada se dogodi nesto cudno. Vuk do tada miran, odjedamput pobesne. Zaurla i zareza i na taj nacin privuce paznju ostalih clanova copora koji su bili u blizini. Dok je dete plakalo a vuk rezao, kao zastitni nastrojen pas, tri vuka izletese iz zbuna i uz nekoliko brzih pokreta raskomadase Gýdil pred Kevovim ocima. Hudecce urliknu krikom ocajnog coveka iskusa svoj kratki noz i krenu ka vukovima, nadasve kasno. Gýdil je bila mrtva, ali je unezveren otac ipak uspeo da otera copor nazad u sumu. Kevlamin je samao stajao i gledao uzasavajuc prizor. Nije shvatao sta se dogodilo, ali je ovaj dogadjas sve jedno bio urezan u njegovo pamcenje celog zivota. Otac ga uze pod ruku i krete da trci kroz sumu ne znajuci sta drugo da uradi. Trcao je tako najmanje sest sati bez stajanja. Stigao je u jedno malo selo na ivici sume. U roku od nekoliko dana se organizovala hajka na vukove i ubijeno ih je oko dvadesetak, ali nijedan nije bio onaj beli vodja copora. U narednih nekoliko godina Hudecce je sa sinom ziveo u jednoj maloj kolibi na obodu sela, sa strane okrenute suprotno sumi. Hudecce nikada nakon toga nije zalazio u sumu. Nastavio je da pravi konoplje i na taj nacin im nabavljao sredstva za zivot. Kevlamin je vremenom, naravno, odrastao. Bio je tih mladic, ali veoma uljudan i lepo vaspitan. Nazalost to nije vredelo u selu u kom ljudi mrze sve sto je vilovnjacko. Kev nije obracao mnogo paznje na komentare upucene na racun njegovih usiju i pogrdne reci upucene na racun njegove majke. Kev zapravo nikada nije pricao, niti pitao o svojoj majci. Sve je to cuvao u sebi, ali je smatrao nepotrebnim odgovaranje na prozivke od strane seljana. Odrastajuci poceo je da se interesuje za lov. Postojala je jedna mala krcma u tom selu koja se inace bavila i preprodavanjem krzna. Tako je Kev poceo da u kucu donosi i nesto malo novca koji je sam zaradio. Za to vreme je izuzetno dobro naucio da barata lukom i strelom. Cak je mogao da se meri sa vrhunskim ljudskim lovcima. Njegovo vilovnjacko poreklo mu je dalo nekoliko bonusa na koje drugi nisu mogli da racunaju. Od koze ubijenih zivotinja je napravio sebi laki oklop i vremenom skupio dovoljno novca da priusti sebi dobar jedan bodez. Medjutim nisu svi u selu bili protiv Kevlamina. Postojao je jedan starac, inace stari kovac, koji ga je zbog nepoznatog razloga od pocetka smatrao za unuka. Kada je starac umro u nasledsvo je Kevu ostavio jednu frulu i teske crne cizme. Iako to nije bilo u Kevlaminovom stilu, on je te cizme poceo da nosi gde god je isao i vremenom se navikao na njih. Frulu je Kev poceo da svira i pronasao nacin kako da izbaci iz sebe svu svoju tugu. Kroz pesme. Vremenom je postao ravan i bardovima koji su ponekad navracali u seosku krcmu. Kevlamin nije voleo bardove. Mislio je o njima kao o smokljanima koji trace svoj zivot. Svirajuci i loveci, Kev je ziveo svoj zivot. Jos jedan interesantan dogadjaj podrazumeva i jedan njegov misteriozni nestanak. Otisao je pocetkom zime i vratio se tek na prolece. Pricalo se da je na tom putu naisao na kamp okolnih bandita , pobio ih je jedva izvukuvsi zivu glavu.. U toj borbi je zaradio gomilu oziljaka, jedan oh njih odmah ispod levog oka. Tu stranu lica je od tog momenta nadalje bojio u crno. Od vodje bandita je uzeo rucne stitnike, koji su bili ispisani vilovnjackim jezikom. Od tog dana Kev se raspitiovao o njima kod svakog putujuceg trgovca, ali niko nije umeo da mu kaze sta bi oni mogl da predstavljaju... Jedino sto su mu rekli je da su izuzetno vredne i da bi mu dali lepu paru za njih. Kevlamin je to sa gnusanjem odbio. Nije voleo trgovce. Tako je Kev jednog dana (tada je imao 33 godine) odlucio da podje na dug put. Put koji ce mu dati malo vise informacija o ovom misterioznom predmetu...
Inventar:
Od opreme Kev poseduje: laki oklop od koze, obicne pantalone, i cipele od tvrde koze iznutra oblozene metalom. Dugi luk, 20-at strela, i bodez. Oko vrata mu je, obicno, zakacen ogrtac sa kukuljicom koji mu je sluzio kao kamuflaza. Ostim toga za pojasem nosi zadenutu frulu, a ispod oklopa mu se nalazi beleznica sa pesmama.
Izgled:
Visok oko 184cm i tezak negde oko 71 kilograma predstavlja krupniji primerak ove vrste. I pored toga on na prvi pogled deluje izuzetno mrsavo i gipko. Kao i svaki polu-vilenjak, on ima te karakteristicne zasiljene usi. On svoju svetlo smedju kosu nosi u nezgrapno uvezanom repu i time potpuno otkriva svoje usi. Crte lica su mu odgovarajuce za osobu od 35 godina, mladalacke, ali sa naznakama po koje bore. Blago kukast nos uokviren sa plavim ocima, istaknutim jagodicama i tankim usnama cine njegov profil. Koza mu je ogrubela i ispucala od stalnog izlaganja suncu. Ispod levog oka ima jedan mali, ali ipak vidljivi oziljak koji je zadobio na jednoj od svojih avantura. Kada hoda, uvek to radi malo pogureno iako se to ne primecuje. To je zato sto su ga godine iskustva (iako nije toliko star, proziveo je svasta) naterale da kroz zivot ide oprezno. Njegovi pokreti su stalozeni i brzi. Njegovu odecu sacinjavaju: laki oklop od jelenje koze i lake pantalone. Oko vrata mu je zakacen ogrtac sa kukuljicom boje drveca. Cak i kad spava ne skida svoje stitnike za zglobove sake ukrasene starim vilenjackim jezikom. Sve njegova odeca je napravljena tako da bude lagana, ali da opet sluzi svrsi, a to je zastita. Jedino sto se ne uklapa u to su njegove cizme. One su napravljene od tvrdje koze i oblozene su metalom sa unutrasnje strane.
Personaliti:
Sve cega bi se dohvatio radio bi brzo, ali daleko od toga da bi ga radio lose, jednostavno bi pokusavao da izvuce svoj maksimum i to nikako ne moze da bude osobina strpljivog coveka. Nasuprot tome je njegov uobicajeni izraz lica. Na njemu se mogla videti mudrost jednog vilenjaka, stav jednog coveka i smirenost jednog carobnjaka, iako on nije bio nista od toga (bar ne sasvim). Voleo je dobre razgovore, ali je skoro uvek ostajao ozbiljan. Retki su trenuci u kojima bi mogli da ga vidite kakos se smeje. Ta misticnost je privlacila seoske devojke. Izmenjao ih je on dosta, ali to nijednom nije potrajalo malo duze. Stalno sunjanje po divljini mu je donelo taj „spremni stav”. Hodao je malo pogureno, kao da bi svakog trenutka mogao da skoci. Bio je brz i dosta jak, ali ponajvise tih. Kako u pokretima tako u govoru. Nije se trudio da govori glasno... Sve sto bi rekao bilo bi logicno i zvucalo kao da izlazi iz usta izuzetno skolovanog coveka. Voleo je da provodi noci u krosnjama drveca zureci u mesec i pisuci pesme. Tu je imao najvecu inspiraciju. Pesme je takodje pisao i kada je bio u drustvu zivotinja, za koje je otkrio da poseduje cudan dar, koji mu je omogucio da skoro komunicira sa njima. Ipak, od tih pesama, retke bi izvodio u krcmi. Mislio je da to nije situacija za prezentovanje njegovog rada. Gomila pijanih seljaka i pokoji narcisoidni bard koji se nabacuju lakim devojkama u zamracenoj, zagusljivoj prostoriji. Ne, to jednostavno nije bilo za njega. Kada ga pitaju da se izjasni o svojoj licnosti, on uvek kaze da je neutral u pogledu dobra i zla. Jednostavno ne vidi poentu u tome da bude zao, dok dobrotu poistovecuje sa slabosti. On ce pomoci onda kada stvarno misli da bi trebao. Nece ici po selima i spasavati macke sa drveca...
Cilj:
Keva konstantno kopkaju natpisi na njegovim rucnim zastitnicima. Da li zbog svojih vilenjackih predaka ili zbog muke kojom je dosao do predmeta, on zarko zeli da sazna nesto vise o rucnim zastitnicima i nekako prevede nepoznate reci. Mozda ce ga avantura upoznati sa nekim ko bi mu bio od pomoci...
